Johnny Štulić napao Leinera: “On je lopov i kopile koje uvek moje našim zove!”

Portal Ravno do dna objavio je reakciju Branimira Johnnyja Štulića nakon objave autobiografije Borisa Leinera “Sve bio je ritam“.

U neobičnoj reakciji pisanoj u stihu, dijelom na ekavici i prožetom pokojim ćiriličnim slovom, tvorac kultne Azre optužuje Leinera nabrajajući brojne situacije tijekom njihova poznanstva u kojim ga je Leiner naovdno zakinuo.

Nimalo biranim riječima naziva ga “krapinski pračovek” i “kopile”, optužuje mu je “puno novca ukrao, budući se kao lopov rodio”,  a navodi i da mu je u više navrata krivotvorio potpis te da njegove radove pripisuje sebi.

Štulićevu poetičnu objavu prenosimo u cijelosti.

A tako i Lajner izda kњižicu pod naslovom Sve
bio je ritam, dakako Џonijev, jer ne samo da sam
forte tê grube i vulgarne bљuvotine, nego je i
doslovno moj ritam svirao, koji sam pronalazio
i њemu postavљao, mimo toga što sam sve plaćao
i zverovu opsednutom nezajaznim kompleksima
bitisaњe omogućavao, da ne spomiњem ime,
jer na teatarskim pozornicama svi primećuju
glasnika ili majmuna za razliku od kraљa. Tek
libido je srž tog uratka.

Međutim, otkako znam
њegove domete, i premda je životiњa, ipak
moram reći da je sve to, barem što se mene tiče,
mornarska priča, pogotova zato što mu je život
prazna ploča, budući je bio i ostao nula.
A takva su mu i iskustva, koja nadoknađuje
lažima. Imenovaću tê nepostojeće zgode.

Lajner navodi punih deset godina odanosti
(plaćene), ča se nominalno rasteže od sedamdeset
devete do maja osamdeset druge – tri godine
i pet meseci.

Drugi deo je od jula osamdeset
treće do kraja februara osamdeset četvrte,
osam meseci, dakle, četiri godine i mesec
dana. Zatim provede sa mnom u Holandiji godinu
i po, i godinu i dva meseca osamdeset sedme
i osme – od jula osamdeset sedme do septembra
osamdeset osme. Ukupno šest godina i devet
meseci. Nije deset. Laže i zna to veoma dobro.
No u stvarnosti je to godina i po u Holandiji,
plus godina i dva meseca sveg ostalog u Jugi
– nastupa, proba, snimaњa, dakle, viđeњa na dnevnoj
bazi – sve zajedno uvrh glave dve godine i osam
meseci. A u Holandiju ga uzeh samo zarad
održavaњa svoje sviračke forme, a ne da uspem
na Zapadu, kako on proda tu priču, ktome ne samo
da mu je sve bilo plaćeno i da je živeo kao
bubreg u loju, već mi je i puno novca ukrao,
budući se kao lopov rodio. A uhvatih ga
i kako mi krivotvori potpis šaљući dopise
u moje ime. Majmuna možeš naučiti svirati
i pevati, međutim, ne možeš od њega čoveka
načiniti, niti imade potrebe, sve da je i
Krapinski pračovek, a baš takav je Lajner, koji čak
i to prezime ukrade, budući se rodi kao
kopile. Loše je karme i sve oko њega stradava,
dabome. Nadaљe, ja nisam tekliča Pađena k
њemu slao – postavu sam posle zadњeg nastupa na
Šalati raspustio, i on je mesecima znao
da je izvisio, otkako ga očima videti
nisam mogao, pretpostavљam da je kasnije Pađena
na svoju ruku pitao o čemu se radi i taj
odgovor čuo. Niti je tâ turneja Zadovoљštine,
osamdeset sedme/osme uopšte bila nesretna,
niti je atmosfera u sastavu bila loša zbog
kritičara i menaџera; Lajner je kao bubњar
odavno bio mrtva riba, sve otkad mu prestadoh
deonice postavљati, niti je u četvorci bilo
potrebe za tim, mimo toga što nikakve veze sa
glazbom nema. U trojci mi je trebao bubњar poput
onog iz Mapeta po imenu Enimal, i tako
sam komad režirao, odnosno aranžirao. Kad se
komad uљudio, Lajner je kao riba na suvom
ostao, što je ovim kњiževnim uratkom potvrdio.

U sledećoj sličici pomiњe zgodu iz Љubљaњe,
februara sedamdeset devete, međutim, sastav
Aerodrom nije sa Azrom bio tom prilikom, nego
tačno godinu dana kasnije. Sećaњe ga ne služi
najboљe, što neprekidno pokazuje. A tako i
u trećoj crtici stavљa bosanske tehničare u
osamdeset prvu umesto u osamdeset treću.

Petu pričicu o menaџeru završava navodom
da je taj u dramatičnom noćnom susretu na mostu,
ispod kojega se propiњalo i pjenilo more,
donio aktovku punu naše love.Ja o tome
ništa ne znam, mora da je laž, pošto sam ja vodio
posao i niko drugi. Uostalom, sve to o zmiji,
kao i o tom menaџeru, dozna od mene. Idi!

U sledećem umetku Sjemeništarka Jedan gadno
i grubo laže. Niti je on meni ikad ikakve
cure dovodio, niti sam ja ikad išta s њima
po svlačionicama imao, niti sam ikad pred
Lajnerom ikome išta u grlo nabijao, sem
što sam ga pepeљarom zatući hteo, a tako bi se
i zbilo da mu Pađen nije život spasio. Što se
mene tiče, jedan bolesni helot maњe, moj prijo.

U Pozornici kaže u množini da smo lokalnog
menaџera angažirali, s čime on ništa nije
imao, jer u svojoj Azri sam ja poslove vodio.
To rušeњe bine se zbilo februara osamdeset
četvrte u Osijeku, a bas je Remo Kartađine
svirao – rekao bih da se Lajner toga ne seća
samo zato jer bi ga Remo na uzici vodio.

U sledećoj priči њegovog odlaska u vojsku ovo
veli: Umjesto da odemo u Ameriku, gdje nas je
pozvala kazališna trupa Љubiše Ristića… Њih
niko nije pozvao, sami naprave glasinu od
toga; ja sam im nešto o tome zucnuo, a oni se
toga uhvatili, kao da bi, da nije vojske, išli,
no radilo se o meni, ja sam Azra, a put se ktome
i plaćao, sudelovaњe me dvadeset hiљada
baksi koštalo. No Lajner uvek moje našim zove,
kad je ionako na gotovo došao, pa mu je sve
bilo osigurano, a ja velikodušne ruke,
tako da ne čudi što mњije da je ono što nije.

Što se Garaže tiče (ja sam im pomogao naći
taj unajmљeni stan na Zelengaju koji sam, došavši
osamdeset sedme, i iznajmio, da bi ga on i
daљe, opako lažući, svojim zvao), doista se
ne sećam da je ikakva cura došla, a kamoli
da sam ikad sa Lajnerom zajedno jebao, ako
sam mu katkad komade i prepuštao, tu se, dakle,
svojim prљavim mozgom, ako ga uopšte i ima,
sem za laži i prevare, poslužio. Opet, to za
guraњe u povijest preko svojih tomova znadoh
upotrebiti, ali ne tom zgodom. On naprosto slaže
kolaže iz svoje mašte sa jednim ciљem – nastaviti
tamo gde je sa šahovnicom i započeo i stao.

U Autobahnu nije bilo izvučenih pištoљa,
ako su ruke na drškama i imali, niti su se
policajci iza vrata skrivali, a kamoli besno
derali, niti je bilo ikakvog pretraživaњa,
naprosto shvate i sami da sam zaspao, a helot se
nadzoru oteo. No ovde se pera prihvatio.

A u Tušu nadmaši samog sebe, otkako sam ja
bio pod tušem sa komadom, kojeg on zarad nekog
razloga izbaci iz priče i zameni sa sobom.
I nisu mu samo datumi u nesvesti, nego su mu
proizvoљne i reči kojima se slobodno služi,
pridajući ih meni, koliko i tobožњi pohvalni
ton, koji je tu samo zato da to izmišљeno i
lažno više do izražaja dođe, odnosno da њime
skrije čisto zlo svoje loše karme, jer i dušu bi ti
pojeo, lečeći svoje divљaštvo, samo da može.
Rečju, patološki lažov, mašti na voљu, na primer,
nikad me u Prištini nisu dočekala dvojica
iz Centralnog komiteta u sivim odelima, čoče.

Sledeći dobar primer kako on proizvoљno spaja
i rašiva – lažući dakako – je iz crtice o
Malnaru. U њu je ubacio sve one za koje je
znao, pošto ga niko u moje vreme, kao ni sada,
nije jebao pet posto. Ja sam Malnara površno
iz ranih osamdesetih poznavao, ali sam ga
samo dvaput posetio, i oba puta me Pađen
do њega doveo, čini mi se jednom osamdeset
osme, a drugi put devedesete – to zakљučujem
po tome što su sa Malnarom tih godina bile dve
različite žene. Lajner nikad sa mnom nije bio
kod њega, dakle, otpada da sam bio Malnarov vrač,
koliko i da sam mu na nerve išao, ako se već
takav Lajneru i pokazao, mada sumњam da ga je
Lajner ikad video, sem na televiziji, dakako.
Lajner je nezajazan prepoznavaњa svog ništavila,
koliko je i gladan svega ostalog, od hrane do
žena, a zbog tê gladi će sve učiniti, seveda.
Inače je umilna trakavica, ne pripaziš li,
nikad se nećeš glista lišiti, pa će ti ribiči
društvo činiti i govance ti uz mornarske priče
i dobru kapљicu iz šupka vaditi. Eto, vidite,
upravo takvim se izrazom odlikuje, nije li?
I kao što moje svojim zove, tako i ono što
dozna od mene, boљe rečeno mrvice sa moje
trpeze, prikazuje kao vlastito iskustveno
saznaњe, i onda na tome i oko toga gradi
– uz pomoć prљave mašte i pokvarenih strasti – svoje
masne ispљuvke. Ali od њegovih laži se živeti
ne može. Na primer, nikad nijedan grudњak nije pao
na binu, niti lećahu papirići sa telefonskim
brojevima, možda jedino koji osamdeset druge
za beogradskih februarskih nastupa, ali ritam
sekcija je uvek, što se toga tiče, bila zadњa
rupa na svirali. Navedoh samo њegove laži,
preko poluistina tog neandertalca prelazim.

Branimir Štulić