Ludilo od priče: Joško iz Šibenika kampirao je pred Sanaderovim uredom. Ujutro je u džepu imao pola milijuna kuna

Čitao sam teskt u Slobodnoj Dalmaciji o Jošku Vukoviću iz Šibenika. I guštao. U naslovu piše “luđu priču od ove niste čuli”… Naslov je privlačan, ali je pun pogodak.

Kad vas tekst nasmije vrijedan je čitanja, kad se nasmijete dvaput odličan je, nasmijete li se više puta preporučite ga drugima.

Joško Vuković je neobičan, tradicionalan, maštovit i dobronamjeran. Direktor je gradskog komunalnog poduzeća Čempresi.

Evo kako su to prepričali kolege s portala Sibenski.hr

Joško Vuković, direktor “Čempresa”, postao je poznat “urbi et orbi” kada je… uostalom proguglajte. Čim upišete Joško Vuković tražilica će vam sama ponuditi “Joško Vuković o ženama” i “Joško Vuković upute”.

Razapelo ga je, veli, ko “Isusa na križu” zbog tih uputa o ponašanju na šibenskom groblju, po kojima tradicionalno prvo idu muškarci, a žene na začelju kolone – “pa ko hoće nek ide tako, a ko neće ništa” – pa ih je, nevoljan, brže-bolje povukao kao da ih nikada nije ni bilo.

Vjerojatno i na preporuku iz gradske uprave, jer Vuković ni danas ne vidi u njima ništa sporno.

Bianca ko oficir

– Takva je u nas bila tradicija, pa nisam je ja izmislio – veli Vuković, koji je već i prije dokazao kakav on zna biti kad ne vidi u nečemu ništa sporno i kad misli da je u pravu. Tvrdoglav i uporan.

U javnosti je, naime, već nekoliko puta bilo spominjano kako je prije točno deset godina, nakon što su ga u gradu Šibeniku zavlačili s obećanjima da će riješiti vodovod za Brnjicu, “danas, sutra, prekosutra, dogodine pa nikada” sjeo na autobus i potegao ravno do Banskih dvora i tada svemoćnog Ive Sanadera. Iz čije ga kancelarije nije mogla maknuti ni prijetnja silom i stražom ako ga premijer ne primi.

Kako je to bilo, priča nam sam Vuković:

– Doša u prizemlje Banskih dvora, reka dobar dan, evo osobna karta, Joško Vuković, doša san zato i zato i – sidi tamo od podne i pol do četiri i kvarat. Popodne. I sidija san, kulturno, reka san da oću da me primi premijer, ja san vidija da je on tu, vidija san da mu je tamo auto, mi smo kao studenti išli u Sabor i Vladu, ja san točno znao di je njegov kabinet. I onda je počela strka. Prvo je sašla Bianca Matković, ko oficir, tajnica Sanaderovog kabineta.

Počela je odmah oštro – Šta vi mislite, da ćemo mi rješavat vaše mjesne probleme, to triba grad riješiti. Svašta triba, velin ja, al ne ide ništa. Niko ništa ne poduzima. Ja iman selo, dvi iljade ljudi nema vode, a izbori dolaze za 20 dana. Jer, bija san predsjednik mjesnog odbora Brnjice i onda i sad. I predsjednik HDZ-a. Dvi funkcije objedinjavam. Ka da je to mala stvar! – smije se Vuković.

Ni vode da mi daju

– E, onda je Bianca Matković ošla kako je i došla, pa s menom niko jedno pola ure nije kontaktira dok nije saša Branko Bačić, državni tajnik, pa onda opet nešto gleda, vrtija po papirima koje san donija. Pa otiša i on. I tako ja sidin, na iston mistu, satima, niko ništa, suva usta, ni vode niko da mi ponudi, al ja se svejedno ne mičen. Kad evo ti, četri i kvarat, uskomešalo se osiguranje, formirala se kolona auta, parkirala se ispred i meni u glavi – evo, sad će on izać.

Kad, evo ti, namisto njega, ponovno silazi Bianca Matković. Ajmo, kaže, za mnon, uza skale, u sobu. A u njoj ni stola ni stolice, samo neke slike na zidovima. Neki banovi, šta ja znam… U meni kapi krvi nema, da me bilo probit sa sto igala ne bi ni jedna kap istekla. – Stoj tu i čekaj – veli mi.

Kad odjedanput, otvoriše se vrata, uleti on unutra, zatvore mene i njega – Sanader.

Život il smrt – velin ja sam sebi dok se on trese na mene – Šta je bilo, o čemu se radi, čitavo jutro tu čekaš!

A ja nosin cili onaj snop papira, mac fascikli šta su mi dan prije dali u “Vodovodu” direktor Miho Mioč i pokojni Miloš Gojanović. Nisan in ja reka di iđen, reka san in da mi triba za gradonačelnicu, a oni meni toga dali cili škip.

– Evo, predsjedniče… – ja kažen, a on odmane rukon.

– Čuja san sve, ne tribaš ništa pokazivat. Šta ona to nije riješila – misli na Nedu Klarić, gradonačelnicu. – Šta ona misli da ću ja ode primat vas, predsjednike mjesnih odbora…?

Ja kažen – Ne znan, pet godina mi ovo gonimo, pa ništa, ni kapi vode ni kapi novca, izbori dolaze, a doli tri iljade ljudi…

– Tri iljade, a? – ponavlja za menon Sanader.

– Tri iljade – ponavljan sad za njin i ja.

– Dobro. Kolko je ovo novaca? – pita.

Kuverta na porti

I vidin ja da on misli da ću ja sad reć dvaest miljuna kuna. Kad je čuja 450 tisuća kuna, samo šta se nije nasmija. I odma mi je reka – Aj, moš ić. Ne govori nikom ništa i smatraj da je ovo riješeno.

Biš ja ća! Jedva san saša niza skale. Kad sutradan – tu noć san ja noćija u Zagrebu – ujutro u 8.30 zovu mene, vidin ja 01 4569 777, neću taj broj nikad zaboravit, centrala Vlade.

– Dođite na portu, ima za vas neka kuverta.

Šta je sad, mislin ja, nisu valjda novci u kuverti, neman ja pojma kako to iđe. Kad ja doša, a tamo stoji kuverta i unutra papir, odobrenje Vlade da mi se iz tekuće proračunske zalihe dade 450 tisuća kuna za sanaciju vode u Brnjici, točno tako.

U potpisu, premijer Ivo Sanader, zadužuje se ministar financija, taj i taj, da to provede… Meni sunce granilo, i krenija ja tako sritan i zadovoljan doli, na trgu čekan tramvaj kad su krenili pozivi – najprije Neda, gradonačelnica, pa Kula – (Ante Kulušić, predsjednik ŽO HDZ-a op.a), pa Goran Pauk – njih desetak je zvalo, ne znan ko sve nije zva iz Šibenika. Šta sad zovu, mislin se. Ili da reču “bravo i odlično”, ili da reču “Ne dolazi više, ne vraćaj se u Šibenik”. Ništa se ja nikom ne javljan, ne znan šta ću.

Aj, koga ću zvat… iđen ja zvat Nedu, ona mi je nekako najpitomija, ko smi Kulu zvat. Kad Neda:

– Ajme meni, ajme meni, jadna ti san, jesi ti normalan, di si iša… – kuka ona na telefon. – Pa jesi mi juče rekla da iđen kod Sanadera, da ko mi brani” – velin ja, a ona odma:

– Ma nisan ja to tako rekla, ajme meni, jel ti znaš da mi moramo sad novce osigurat za kolektor, za knjižnicu, jel ti znaš šta si mi napravija…

– Ništa nisan napravija, nosin pola milijuna kuna – velin ja, a ona će opet:

– Ajme meni – i poklopi mi slušalicu. Kad nakon pola ure zove jopet – Sutra odma ujutro dođi na sastanak kod nas doli u gradsku upravu.

Koji te vrag sla?

Kad ja ujutro doša, nisan ima di sist! Cilo ovo gradsko poglavarstvo, svi stoje – šta je ovo, majke ti Janje, velin ja, tajnica Silva mi nosi stolicu da iman na šta sist.

– Ajme meni jadna ti san. Koji te vrag sla gori, di si iša… – Da di san iša, znaš sve di san iša. – Ajme meni Joško, ti ćeš mene u grob otirat. Jel ti znaš koji si ti nama problem za grad napravija…

– Ma koji problem, velin ja, pa vi ste meni problem napravili. Deset godina vi meni lipe jedne ne date.

– Pa, bilo bi, mi bi to napravili, tu vodu.

– Pa ja kad san nikidan reka da ću ić kod premijera, vi ste mi rekli – Aj ko ti brani! I ja otiša! Ko je mislija da ću ja sist na autobus i ravno u Zagreb. Gledan u Kulu i mislin se – ubit će me. I onda veli Neda na koncu:

– Ajde, ako ti novci stvarno sidnu, ja ću ti još dati 200 tisuća kuna. Iz gradskog proračuna. Kad ulazi Ksenija Slavica, šefica za financije i veli: – Evo, silo!

Šta je silo, onih mojih 450 iljada kuna! Odma, drugi dan! Novci za vodu. To je tako bilo kad Sanader nešto naredi.
I normalno, kad su dali još i tih dvista iljada kuna, asfaltira san i pet, šest ulica kroz selo. To je bilo par dana prije Svih svetih, 2007. godine. Prije lokalnih izbora. Meni su poslin pričali akteri šta se događalo tih dana. Te noći se na Svi svete do tri ujutro sastavlja ugovor, procedura, rješavali papiri u “Vodovodu”.

Dušo, aj navrati…

– Mora se krenit s radovima. Šta ti znaš koju on vezu ima, kako je on doša do Sanadera. Vidiš da ima izravan link, pa ako nazove i kaže – vodovod ne iđe, ajme ti se nama! Niko ne viruje da san ja tako na blef gori iša.

Na Svi svete ljudi iđu na groblje, a labudica dovozi u selo najprije jedan bager, drugi dolazi u Goriš, pa kreći, tuci, udaraj, cijevi za vodu. Druge godine ne šalju više depešu na Mjesni odbor u kojoj piše kurtoazno “Molim vas predložite u proračun svoje potrebe…” nego zove izravno gradonačelnica Neda…

– Joško, dušo, aj navrati malo. Šta triba ove godine? – A tribalo bi štokod – velin ja – A šta bi mogli? A iman teke rasvjete stavit u ove dvi-tri ulice. – Može. Triba li još šta? – Ne triba ništa više – velin ja.

– Eto, tako ti je to bilo u Mjesnon odboru. Nemaš ništa nego pečat i olovku, pa udaraj. Svi u selu govore, da nema koristi ne bi on to radija, a ja in onda govorin evo vama sve instrumente moga rada – pečat i olovku – pa udarajte vi, obijajte vrata ka i ja, il ako morete i bolje od mene.

Kad se samo sitin kolko san puta u gradsku upravu doša, i Miru Skrozu na porti vidija, ima san 19 godina i počeja ić na fakultet kad me Neda stavila u Brnjicu 2004. za povjerenika. Jer su prije mene bili toliko agilni da je ukinilo mjesni odbor. I tako san ti ja iša, u gradsku i županijsku upravu, iman u kući dva registratora samih papira, i samo piši, piši, piši. I svaki dan s torbon u grad, letaj. Rugali se s menon.

Ali, šta je u tom poslu bitno? Da znaš šta radiš i kako radiš. Ne moš ti u šestom misecu tražit od gradonačelnika sto iljada kuna. Postoji proračun. Kako će ti dat kad nema u njemu? Al zato udariš prid kraj godine, pa osiguraš u proračunu za iduću godinu. Imaš i internet pa gledaš u njemu proračunsku zalihu, neraspoređenih novaca koliko je ostalo… Aha, milijun kuna, tu se može malo uštipnit…

IZVOR: Zdravko Pilić/Sibenski.hr