Veno Popović iz Siska javnim pismom obratio se svom bivšem profesoru Davorku Vidoviću, saborskom zastupniku SDP-a izabranom u Šestoj izbornoj jedinici koja obuhvaća i potresom razoreni njegov rodni Sisak.
Pismo mome profesoru
Dragi moj profesore, vidim da si jutros promjenio profilnu sliku. Tvoj lik, a ispod natpis Sisak. Svaka čast! Siščan u srcu i duši.
E, pa dozvoli profesore moj da kažem par riječi i pitam te par pitanja.
Znamo se nas dvojica dugi niz godina, znaš mi i oca jako dobro. Bio si mi profesor marksizma u sisačkoj gimnaziji neposredno prije rata, prije nego što si otišao profesionalno u politiku.
Bio si cool lik. Fensi bradica. Nisi nas zajebavao zbog pušenja kada bi uletio u razred pun dima.
Bio si mi drag, profesore moj.
Znamo se mi i iz ratnih vremena.
Sjećaš li se profesore moj kada sam ti na kompjutoru, u ORG MOB-u 120. brigade slagao ankete s kojima si obilazio bojišnicu?
Bio sam klinac, između trećeg i četvrtog razreda srednje škole, koji je obukao uniformu. Škole nije ni bilo do 04. 02. 1992., sjećaš li se profesore moj?
Sjećaš li se zajedništva koje je tada vladalo profesore moj? Svi smo tako silno željeli slobodnu Hrvatsku.
Prošle su godine. Ti u politici, ja u svojim pričama.
Kratko si bio i gradonačelnik Siska dok te nisu prodali tvoji suradnici.
Navijao sam i tada za tebe profesore moj. Mislio sam da si ok lik.
Promijenio si se profesore moj. Zaboravio si i tko si i otkuda si.
Zaboravio si na svome facebook profilu napisati da si 8 godina proveo u Hrvatskoj gospodarskoj komori kao savjetnik za zapošljavanje.
8 godina u instituciji zbog koje si jučer napustio sabornicu.
8 godina jako dobre plaće i kojekakvih beneficija.
A onda još malo u Sabor i to kao nositelj liste u 6. izbornoj jedinici. Za nedajbože… ulaz na preferencijalne glasove je bio veliki rizik. No dobro, to je politika i to je sve legitimno.
Kaži mi profesore moj, je li vrijedilo napraviti ovaj igrokaz jučer?
Jesi li prošao uopće našim Gradom profesore moj?
Krenu li ti suze na oči kao što meni kreću kada vidim naš Grad, kada ne vidim nasmijano lice?
Ja mogu, profesore moj, razumjeti Bartulicu, Glavaševića, Grmoju i ostale zastupnike izabrane u našoj izbornoj jedinici da su napravili takav potez. Jebe se njima za Sisak i Baniju. Ionako bez navigacije ni ne znaju doći do nas. Oni su išli u 6. izbornu jedinicu iz čistog političkog pragmatizma. Procijenili su da ovdje mogu preći prag i to im je i uspjelo. I to je legitimno. To je politika.
Ali, profesore moj, gdje je granica tog pragmatičnog oportunizma?
Ti si SIŠČAN profesore moj!!!
Zašto si nas izdao?
Zašto nisi pokazao da si faca, izašao za onu govornicu i rekao „ljudi, sada se zajebavamo s ljudskim sudbinama… zakon mora biti izglasan“?
A znaš i sam da je to tako profesore moj. Znaš da smo na rubu litice, a ti si nas još malo gurnuo.
Mogao si ostati u toj sabornici i barem gestom pokazati da si uz svoj narod. To bi napravio pravi frajer, pravi političar koji se bori za one čiji su mu glasovi to omogućili.
Tužno je, profesore moj, da ništa nisi zaključio iz događaja odmah nakon potresa. Tužno je profesore moj da ti nisi prepoznao dobrotu ovog naroda. Volju ovog naroda da pomogne. Veliko srce ovog naroda. Patnju ovog naroda, profesore moj.
Poigrali ste se svi skupa s nama, profesore moj, a ti si zaslijepljen reflektorima kamera podržao tu šaradu.
Izdao si svoje ljude moj profesore.
Izdao si svoj Grad, svoju Baniju.
Izdao si sve nas.
Sramim te se, moj profesore.
Tužno i jadno moj Davorko, profesore moj.
R.I. /Foto: Facebook
