Tomo Jagodić Tule vlasnik je najvećih brkova u Lici

Malo tko nije čuo njegovu pjesmu o medvjedu, ali rijetki znaju da je imao i susret s medvjedom u Lici.

– Išal sam gljive brat, mi zovemo rušći, to su rujnice. Ja naberem jednu vrićicu i sad idem drugu. I sad meni, da prostite, došlo nuždu veliku vršit. Sad ja tražim mesto i iza jedne jele, mi vičemo jelva, nađem mesto, ja fino kombinzon, kad vidim nešto preleti ovako. Kad ono, gledam ja, medvidić se penje uz jelvić. I ja nazad, imam jedan treger, drugi, i mislil sam – tu je negde mamica, razumite

Kad on, ovako je puteljak, on k meni. Kuš k meni, majko moja! Ja iza jelve izajdem, a on man na nogice, ovako se propne. Ja se okrenem i kidaj. Gledam preko ramena da nije za manom, a ni, on na drugu, ja ovamo. Onda ja došal do pića, tamo di je bilo, jedva do daha, znate, ni bilo svedno. Iskreno da vam kažem, dva dana je prošlo nisam nuždu izvršil – prisjeća se Tule. Priznaje, na pamet mu nije palo da medvjediću zapjeva „Oj, medvjede, gorska životinju, ko te češlja, ko li te umiva“…

Tomo se dobro snalazi i u današnjem životu, ali o prošlosti govori s nostalgijom i ljubavlju.

– Prije je to drukčije bilo, sasvim drukčije i vi ste morali prema starijemu ponašat se lipo, ne bit onako vulgaran, gnjusan i šta ja znam. Danas ni to tako, danas je to nekako sve nešto osilno, sile su, neke super sile, al to ne valja. Inače i u cijelom našem društvu je to tako. Žalosno je, al to je tako. Ni bilo ovako ko sad njive neobrađene, a sve se obrađevalo, ljudi su isključivo živili iz poljoprivrede, svaka je kuća imala jednu kravu ili dvi, kako je ki mogal držat, konja, desetak, petnaest do dvadeset, kako ki, neki je i pedeset ovac imal, prasice držali, kotile se, ljudi su svaštarili, svašta su delali – priča nam.

Uvjeren je da bi se trebalo više truda uložiti u to da se ondje zadrži stanovništvo.

– Kad je ovaj autoput prošal, mislim – bit će bolje, ali ne znam. Trebalo bi. Trebalo bi, država da malo razmisli i povede računa o tome. Slabo se ulaže kod nas, ništa. A fala Bogu, mi imamo te šume, a to se nemilice krči, treba to tu da bude neki finalni proizvod, a ne trupce vozit van, a mi dobivamo nogice za ormariće, za ormare. Pa moremo mi to radit – smatra.

U životu je prošao svašta – i rat i neimaštinu, ali nastoji čuvati najljepše uspomene.

– Najlipše je razdoblje, ki ima, ja sam kratko to imal, kad je mama, tata, pa si nekako bez brige, znate. Pa prije je bilo, to su sve moji, odi, odi u Zagreb radit, dojdi kući, a lako je doć kući ako je mama i tata. Ima pofrigano, i kruva i svega. I ki se oženi pa idi u Zagreb, a oni spreme pol praseta, celo prase, krumpira, zelja, al nema, sad se izmaklo to, stariji pomrli… Ne da se ne radi, sad svaki sebi radi, a prije je to bilo sasvim drukčije.

Na Gackoj je bio ribočuvar, bio je i u Industrogradnji, pa po Zagrebu, Karlovcu… U Karlovcu je i vozački položio ’82. i Fićeka uzeo na kredit.

– Fićek je bil pojam tada, nema. Ja ga samo metnem u prvu i ručnu i gas i, ako negde ide u snigu, ramenom, izajdi van i… skoči, i teraj dalje.

– Bil sam i poštar, 18 godin, dobro, zanimljivo je, narod po selu i tako. Gori u Ramljani mi je bilo zanimljivo, znate, gori se oni saberi u trgovini, ja podilim čeke, oni potpišu, ja hop, rešimo, onda ja sad – ajmo uplata – struja, ako što imal ko platit, ja to sve rešaval, danas to, ne znam kako to oni. I dođem onda to platim i ljudima napravim uslugu. Volil sam pomagat, volim pomagat, držal sam prije i ovce, sad ne mogu više, ne da ne mogu više, nego ja nisam neko vrime janjca ni prodaval. Daj, ajde, eto onako…

Za njega kažu da je „pravi lički čovjek“. Skroman, dobar, uvijek spreman pomoći i naravno, zna pjevati..